Breskva, jedna od najpopularnijih voćnih vrsta u svetu, je znatno zastupljena u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Africi i Aziji, a gaji se u područjima sa umereno kontinentalnom klimom. Breskva vodi poreklo iz Kine, iako njeno naučno ime, Prunus persica, može da navede na zaključak da potiče iz Persije (Iran). Ona jeste u Evropu stigla iz Persije, ali se za nju znalo, i gajena je u Kini mnogo pre nego što je uopšte došla u Evropu. La Rue (1989.) navodi da je neko vreme breskva nosila naziv “persijska jabuka”, međutim, u kineskoj književnosti uzgajanje breskve se povezuje sa vremenom od 1000-te godine pre nove ere, “u knjizi poezije i pesama, u kojoj se opisuju cvetovi i stabla breskve sa zrelim plodovima”. Po svoj prilici, gajenje breskve u Kini prethodi pisanoj istoriji. Evropa je najveći proizvođjač breskve u svetu. Potom dolaze Severna Amerika (Kalifornija) i Azija. Od evropskih država, Italija je najveći proizvodač breskve. Na drugom mestu je Grčka, a zatim Španija i Francuska.
U pogledu proizvodnje breskve u Srbiji, po broju stabala breskva je na petom mestu, sa 4,27% ukupne površine pod ovom voćnom vrstom, iza šljive, jabuke, kruške i višnje. Tokom poslednjih 45 godina, broj stabala breskve bio je u stalnom porastu. Što se tiče ukupne proizvodnje i proizvodnje po stablu, situacija je gotovo identična, što je veoma dobar pokazatelj. Uvođenje breskve u proizvodni sastav gazdinstva obezbeđuje bolje i logičnije raspoređivanje ekonomskog rizika.
Breskva ima veoma kratak “formativni” period. Stabla breskve dostižu punu produktivnost u petoj i šestoj godini po sadnji. U dobrim agroekološkim uslovima obilno i redovno rađa (30-40 t/ha), što je više nego dovoljno, s obzirom na njen relativno kratak vek eksploatacije koji se kreće od 12 do 15 godina. Perspektive za gajenje breskve u Srbiji su veoma dobre, pod uslovom da se zone gajenja ograniče na lokalitete za koje se zna da su povoljni za uzgajanje ove kulture, kao što je oblast podunavlja (Smederevo, Grocka, Beograd i šira područja u toj oblasti). Bela Crkva, Sremska Mitrovica, Novi Sad, Subotica, Niš, Leskovac, Čačak, Prizren su takođe samo neka od najpoznatijih područja.
Pored izbora adekvatnog lokaliteta, podjednako je važno uzeti u obzir zahteve tržišta kome je proizvodnja namejena. Što se tiče tržišta voća za svežu upotrebu, akcenat se stavlja na obojenost plodova (svaka nijansa crvene se smatra dobrom), transportabilnost, trajnost i konzistentnost/ čvrstoću plodova. Zahtevi tržišta plodovima namenjenim prerađivačkoj industriji su slični, iako je obojenost opet u prvom planu (poželjno je da plodovi budu žute boje, bez primesa crvene koja se sliva u meso ispod pokožice ili oko koštice, da mezokarp bude čvrst i da ne podleže promenama tokom i nakon prerade, da plodovi imaju dobru transportabilnost, da se dobro čuvaju u skladištu).
Podizanje zasada
Postoji nekoliko veoma važnih faktora koje treba razmotriti prilikom izbora lokaliteta za gajenje breskve. Podizanje zasada je skupa i dugoročna investicija na koju utiče i veći broj spoljnih činilaca koji se ne mogu kontrolisati.
Vek eksploatacije zasada breskve je od 12 do 15 godina. Tokom tog perioda, zasad mora da ostvari prihod dovoljan za otplatu uloženog investicionog kapitala kao i za pokrivanje troškova za njegovu zamenu na istom mestu. Iz tog razloga je od presudnog značaja detaljna izrada plana po kome bi se preduzeli svi neophodni koraci za podizanje profitabilnog projekta.
Neka od ovih pitanja podrazumavaju sledeće segmente: dobar izbor lokaliteta u pogledu tipa zemljišta i orijentacije zasada, detalji u vezi sa prethodnim proizvodnim kulturama na tom mestu/ ponovna sadnja na istom mestu, potencijalne bolesti koje će se preneti iz prethodnog zasada; obratiti pažnju na vremenske uslove, topografiju terena u odnosu na terene u neposrednoj blizini, raspoloživost visoko kvalifikovane radne snage sposobne da odgovori visokim tehničkim zahtevima proizvodnje, postojanje adekvatne infrastrukture (putevi, hladnjače sa kontrolisanom atmosferom za brzo hlađenje i skladištenje plodova pre plasiranja na tržište), i tome slično. Verovatno najvažniji ograničavajući faktor izvan čovekove kontrole, su klimatski uslovi određenog područja.
Klimatski uslovi
Breskva je najosetljivija vocna vrsta u poredenju sa ostalim vocnim vrstama. Parcela ne sme da bude na mestu koje je izloženo jačim mrazevima tokom zime ili proleća, kada su moguća oštećenja cvetova ili tek zametnutih plodova. Istovremeno, neophodno je da temperatura u zasadu bude ispod 70C izvesno vreme tokom perioda mirovanja, kako bi se zadovoljili uslovi jarovizacije neophodne za normalno zametanje plodova i rast u narednom vegetacionom periodu.
Da li će gajenje breskve biti uspešno ili ne, zavisi od učestalosti i jačine mrazeva tokom jeseni, zime i proleća. Produženi periodi toplog vremena u jesen praćeni preobilnim padavinama mogu odložiti proces sazrevanja stabala, čime se stvaraju uslovi za ozbiljnija oštećenja tokom zime, i to ne samo cvetnih pupoljaka već i samih stabala.
Tokom perioda mirovanja, stabla breskve podnose teperature i do -26,60C bez ozbiljnijih oštećenja. Medutim, usled naleta toplijeg vremena, koren stabla počinje da upija vodu, razblažujući koncentraciju ćelijskog soka. Tkivo ksilema se ispunjava vodom, i biljka postaje ekstremno osetljiva na nagli pad temperature. Temperature ispod tačke smrzavanja su najčešće posledica inverzije temperature vazduha. Delovi parcele u udolici su podložnije oštećenjima od mrazeva jer se hladan, gušći vazduh tu spušta i duže vreme zadržava, pogotovu kada je vazdušna drenaža otežana zbog šumaraka ili građevinskih objekata.
Otpornost pupoljaka na niske temperature zavisi od faze fenološkog razvoja. Pupoljci u početnoj fazi bubrenja će bolje podnositi niže temperature nego pupoljci u periodu punog cvetanja. Kao što je prikazano u tabeli 1, prvi red brojeva odnosi se na temperature koje će prouzrokovati odumiranje 10% pupoljaka u datoj fenološkoj fazi razvoja pupoljaka. U drugom redu su date temperature koje će prouzrokovati odumiranje 90% pupoljaka u datoj razvojnoj fazi. Prilikom određivanja lokaliteta za gajenje breskve veoma je važno uzeti u obzir činjenicu da temperatura raste sa visinom. Nadmorska visina nije toliko značajna koliko uzdignutost terena na kome je zasad, u odnosu na okruženje u neposrednoj blizini. Čak i najneznatnija temperaturna razlika može se, a često tako i biva, značajno odraziti na preživljavanje cvetnih pupoljaka, a samim tim i na potencijalne prinose.
Izdržljivost breskve prema suši
Većina krupnoplodnih sorti bresaka su osetjive na sušu. Prema suši su osetljive sorte bresaka žutog mesa srednje kasnog i kasnog zrenja od belomesnatih sorti ranog i srednje ranog zrenja. Posebno su osetljive nove žuto mesnate američke sorte na dužu sušu u julu i avgustu, te u takvim uslovima često rađaju periodično ili daju vrlo niske prinose, a plodove sitne i slabog kvaliteta.
Suša nanosi veliku štetu breskvama za vreme cvetanja i zametanja plodova, a zatim za vreme nalivanja plodova (na mesec dana pre početka zrenja), te za vreme zrenja izaziva prevremeno kod nekih sorata otpadanje zrelih plodova.
Prosečan godišnji nivo padavina za područja koja se smatraju najpogodnijim za uzgajanje breskve kreću se od 556 mm (Palić-Subotica) do nešto manje od 716 mm (Kraljevo) po svoj prilici, ove količine padavina mogu biti dovoljne za održavanje visoke produktivnost zasada na parcelama na kojima se primenjuju adekvatne pomotehničke i agrotehničke mere. Faktori kao što su količina padavina, preobilna rodnost i izvesne karakteristike zemljišta (poroznost i vododržni kapacitet) mogu lako da dovedu do nedostatka vlage i postanu ograničavajući faktor u pogledu ostvarivanja proizvodnih ciljeva. Dodatno navodnjavanje može biti potrebno, naročito u najkritičnijim fazama rasta i razvoja ploda.
Biološke osobine breskve
Rodnost
Drvo breskve prorodi u 3 – 4. godini posle sadnje. Njegova rentabilna rodnost traje, zavisno od sorte, podloge, zemljišta i klime, 12 – 25 godina. Danas selekcionari stvaraju u svetu mnogobrojne nove sorte bresaka, koje su rodnije i daju kvalitetnije plodove rentabilnije su za gajenje, te zbog toga treba što pre zamenjivati stare sorte u proizvodnji sa novim, a najkasnije posle 12 – 15 godine korišćenja breskvika.
Prinosi
Drvo breskve u punoj rodnosti daje 30-60 kg kvalitetnih plodova. Izuzetno razvijena stabla breskve iz semena rode i po 200-300 kg plodova za industrijsku preradu (sokovi) ili za proizvodnju rakije. Na plantažama u našoj zemlji postignuti su prinosi na srednje plodnom zemljištu 12 – 24.000 kg po hektaru. U sušnim rejonima, bez mogućnosti za navodnjavanje, prinosi u bresaka su promeljivi i obično se proizvodnja breskve nalazi na donjoj granici rentabilnosti.
Porast i razvitak breskve
U prvoj godini posle sadnje drvo breskve ima prilično slab priraštaj mladara. Naročito je oslabljen priraštaj u breskve posle kasne prolećne sadnje u krajevima sa povremenom sušom, bez mogućnosti za navodnjavanje plantaže. Jači prirast se javlja od druge do pete godine posle sadnje. Radi toga u tim godinama treba posevetiti veću pažnju oko formiranja krune i rezidbe bresaka.
Vegetacija breskve
Vegetacija breskve počinje listanjem i cvetanjem. Ovim životni proseci odvijaju se u nekim godinama istovremeno, izuzetno se odvija ranije listanje, odnosno ranije cvetanje. Listanje i cvetanje se odvijaju sa porastom srednje dnevne temperature u breskviku preko 8 – 100C u trajanju od 15 do 22 dana, računatih od 1.februara tekuće godine.
Zemljište za uzgoj breskve
Breskva se može gajiti na raznim tipovima zemljišta, pod uslovom da se za svaki tip zemljišta koristi adekvatna podloga. Što se tiče koštičavih voćnih vrsta, najbolji rezultati se postižu na dobro propustljivoj, dubokoj peskovitoj ilovači, sa niskim salinitetom (nizak alkalinitet) i sa optimalnim pH vrednostima između 6 i 7.
Breskve suosetljive na prisustvo soli u zemljištu. Naročito su osetljive prema slanoj prašini, koju vetar nanosi na list, kada duva sa mora prema kopnu.
Breskve na krečnom zemljištu, na podlozi od breskve iz semena i na dženarici, pate od hloroze u rejonima sa visokom temperaturom preko leta i za vreme duže suše. One nešto bolje podnose krečna zemljišta, u takvim uslovima, na podlozi od gorkog badema.
Breskve imaju veliku potrebu za azotom, fosforom, kalijumom, magnezijumom i drugim elementima. Posebno imaju velike potrebe za azotom koga ugrađuju u mnogobrojne cvetne pupoljke i bujne letoraste, a zatim u jezgro semenki. Azotna đubriva se dodaju na mesec dana pred cvetanje, zatim pred junsko otpadanje u vidu prihranjivanja, a najkasnije na mesec dana pred zrenje kasno zrelih sorti i na mesec dana pred početak obrazovanja cvetnih začetaka. Kasno prihranjivanje azotnim đubrivima odlaže početak zrenja, a u ranih sorti se pojavljuje u otegnuto zrenje u kruni, što nanosi velike štete u samoj proizvodnji, jer se gubi na ceni, kvalitetu plodova i utrošku radne snage oko berbe plodova u više navrata, a produžuje i vegetaciju. U to vreme breskve treba obezbediti sa dovoljno fosfora i kalijuma.
Za uspevanje bresaka su najpovoljniji laki tipovi zemljišta (ilovasto peskovito, ili peskovito ilovasto zemljište) sa niskim nivoom podzemnih voda. Teški tipovi zemljišta, a naročito podzoli sa nepropusnim slojem, nepodesni su za gajenje bresaka bez prethodne melioracije. Teški tipovi zemljišta popravljaju se sa obilnijim đubrenjem sa stajnjakom i dubokom obradom zemlje; podzoli se popravljaju dubokom obradom koja uništava nepropusni sloj, obilnijim đubrenjem sa stajnjakom i dodavanjem kreča (kalcifikacijom) prema hidrolitifikom aciditetu, do neutralizacije štetnih kiselina.
Za uspevanje bresaka su najpovoljnija zemljišta sa plodnim oraničnim slojem dubokim najmanje 60-70 sm, a nivo podzemne vode najbliži za vreme maksimalnog vodostaja 1,5-2 m. Krečna zemljišta mogu se koristiti za gajenje bresaka samo na podlozi od gorkog badema. Breskve se mogu gajiti i na peskovitom zemljištu.
Zemljište, posle krčenja bresaka, kajsija, ili drugih koštičavih kultura, može se koristiti za gajenje bresaka tek posle odmora od 7-9 godina. Za to vreme treba na njemu sejati detelinu, lucerku i okopavine. Na takvom zemljištu breskva se može saditi i ranije, ali najmanje 3 godine posle krčenja starog zasada, s tim da se breskva kalemi na drugu podlogu u odnosu na raniju. Ako je zasad ranije sađen na podlozi od vinogradarske breskve, pri ponovnom podizanju breskvika, treba da se uzme podloga od badema, ili dženarike.
Određivanje sistema uzgoja
Pored očiglenih faktora sredine, planiranje i određivanje sistema uzgoja zasada je velikim delom uslovljeno stepenom tehničke, hortikulturne osposobljenosti proizvodjača i njihove “sigurnosne zone” gde se oni osećaju sposobnim da udovolje visokim tehničkim zahtevima proizvodnog sistema.
Cilj određivanja sistema uzgoja je u tome da se obezbedi maksimalna izloženost sunčevim zracima jer je to neophodno da bi se obezbedilo formiranje dobro razvijenih cvetnih pupoljaka, visoko kvalitetnih plodova i dobre produktivnosti. Uopšteno govoreći, zasadi breskve se mogu svrstati u tri kategorije: zasadi sa manjom gustinom sadnje, zasadi sa srednjom gustinom sadnje i oni sa gustom sadnjom.
Zasadi sa standardnom gustinom sadnje
Za zasade sa standardnom gustinom sadnje karakteristično je veće međuredno rastojanje, kao i rastojanje unutar reda. Sa istorijske tačke gledišta, najrasprostranjeniji uzgojni oblik je „kotlasta kruna” ili “vaza”, pri kome je razmak sadnje od 5 x 5 do 6 x 6 m. Takav uzgojni oblik zahteva veliki prostor, obezbeđuje prostranu otvorenu krunu koja je dobro osunčena. Ovaj uzgojni oblik pogoduje naročito sortama koje same po sebi imaju izraženu bujnost i produktivnost, i koje traže veliki prostor za rast. Stabla gajena pod ovim uzgojnim oblikom daju plodove odličnog kvaliteta.
Zasadi sa srednjom gustinom sadnje
Zasade sa srednjom gustinom sadnje karakteriše potreba za manjim prostorom, sa tendencijom povećanja produktivnosti stabala u prvim godinama po sadnji. Postoji nekolicina uzgojnih oblika koji spadaju u ovu kategoriju. Jedan od najčešćih predstavlja kombinaciju standardnog uzgojnog oblika „kotlaste krune“sa manjim rastojanjem unutar reda, obicno 3 x 4 m, a glavne skeletne grane se formiraju tako da imaju tendenciju uspravnog rasta. Ovaj uzgojni oblik izuzetno pogoduje sortama slabe bujnosti, ili stablima posadenim na zemljištima sa relativno malom količinom hranljivih materija. Vremenom, ova veća gustina sadnje može postati smetnja prilikom svakodnevnog održavanja i nege zasada (prilikom prskanja, rezidbe, berbe, itd.). U krajnjem slučaju, neophodno je ukloniti svako drugo stablo da bi se obezbedio prostor za normalan porast i razvoj preostalih stabala. U protivnom, zbog velike gustine krune i zasenčavanja dolazi do do umiranja donjih ramenih grana a smim tim i do smanjvanja rodne površine i proizvodnog potencijala.
Zasadi sa gustom sadnjom
Nastojanje da se uveća produktivnost u prvim godinama po sadnji i time ubrza povraćaj uloženog kapitala rezultiralo je eksperimentisanjem sa različitim uzgojnim oblicima i većom gustinom sadnje. Neki od tih uzgojnih oblika su teorijski veoma dobro izgledali, ali u praksi nisu ispunili očekivanja. Uopšteno, ovi uzgojni oblici se mogu podeliti prema tome da li zahtevaju naslon ili ne. Kao rezultat, dobijeni su uzgojni oblici špalir i tatura, centralna vođica, kalifornijski V sistem ili vertikalni-V, upravni-V sistem, i nekolicina drugih o kojima ovde neće biti reči.